Strašilo - priča o požrtvovnosti Novo!

Jednog češljugara ranili lovci i povrijedili mu krilo. Preživio je hraneći se onim što je nalazio u polju, ali došla je strašna ledena zima.

U polju je bilo ogromno strašilo. Tijelo mu je bilo od slame natrpane u staro paradno odijelo.

Glava mu je bila velika narančasta bundeva, zubi od kukuruza, nos - oveća mrkva, a dva oraha su bile oči.

Češljugar se popeo na strašilo. „Što ti se dogodilo, češljugarčiću?“, upita ono ljubazno.

„Muči me studen, nemam skloništa, a o hrani da i ne govorim. Mislim da neću dočekati proljeće.“

„Zavuci se pod moj kaput, slama je suha i topla.“

I češljugar je pronašao dom u strašilovim grudima.

Kad je jednoga dana zemlju okovao ledeni mraz, strašilo srdačno ponudi češljugaru:

„Češljugarčiću, pojedi moje zube.“

„Ali ti ćeš ostati bez usta.“ - reče ptičica.

„Bit ću mudriji ako ne budem puno govorio.“ - odgovorilo je strašilo.

Nekoliko dana kasnije dođe na red nos od mrkve. „Samo jedi, pun je vitamina“, govorilo je strašilo češljugaru.

Kad su na red došle oči strašilo je reklo: „Samo jedi, bit će mi dovoljno tvoje pripovijedanje kad ne budem više imao očiju“.

Strašilo je na kraju češljugaru ponudilo i cijelu svoju glavu od bundeve.

Strašilo nije dočekalo proljeće ali zato se češljugar uzdigao prema nebu sretan.

POUKA: Zaista pšenično zrno ako ne umre ne donosi rod.

Bruno Ferrero